Krenula sam mojim starim Renoom4 od kuće. Nisam prošla ni par desetina metara, naiđem na kraj kolone vozila i skontam da je veoma dugačka , čim sam već tu došla na njen sam kraj. Opet rampa!

Ispred mene…. automobila i drugih , do zaprežnih vozila …u tri reda. Kolona od skoro par stotina metara. Gužva. K’o da idemo u Evropu ili na more , a ne u centar Novog Sada. Svi stoje k’o zapeta puška i čekaju start kao na trkama. Škrgućem zubima od besa. Čuje se neki neodređen pisak i …. evo nadolazećeg uzroka za ovaj saobraćajni kolaps -ide malo čudo od dresine sa dva radnika na njoj. Idu u famoznu ranžirnu stanicu.

Dok čekam pokušavam okvirno da izračunam - tri trake x dužina kolone x broj automobila x prosečan broj ljudi u autu(2) x vreme dangube(oko 20 min), sve to s jedne strane rampe, i isto ili približno sa druge, znači sve x 2…. Pa, tako mi svih vlasti u NS….koliko je to miliona izgubljenih minuta radnog vremena…zbog dresine i dva čoveka na njoj, koji rade svoj posao, protiv njih ništa !!! Pa tako godinama…. odnosno 25 mojih iza rampe! A dresine, lokomotive, vozovi, vlakovi…klaj , klaj… tu rum, tu rum,…

Dok čekam mislim o svim lažljivim vlastodršcima za mojih 25 god.života iza rampe ! Koliko sam se laži naslušala za sve ove godine! Izmestićemo rampu, čim se nova vlast konsoliduje i svede katastrofalan bilans poslovanja predhodne, bla, bla, bla…

Sada je druga polovina 2008.g. i ovi od pre mesec dana formirani lažu k’o kerovi! Da će je maknuti, čim se ustoliče! Pa jel’te gospodo vlastodršci, jel’ vi mislite da smo mi svi toliki retardi i budale, i da smo kompletno ludi ? Pa pre tri-četiri godine, koje su bile godine naše Maje…. vladali ste osaaaaaam godina u kontinuitetu Novim Sadom !!!! Ni vi, ni ona niste našli rešenje da sklonite rampu i prugu u širem gradskom centru , može se reći ! O onima pre vas, da i ne govorim! Svi samo obećavate, dok vas ne izglasaju , posle imate preča posla od brige o građanima.

‘Ajd sad da vas pustimo da istražite koja grana i zašto je ubila devojku u kampu za vreme Exit-a. Da ne krivite lekare što nije uspela reanimacija, nego da nađete ko od organizatora je kriv i ko će biti kažnjen, kako ste obećali. Onda se brzo latite posla, ne vidite se od njega! Valjda ćete i o rampi da mislite, makar počnite , dosta praznih obećanja.

Rampa se podigla, polako kreće beskrajna kolona . U njoj razni. Iz nekog kedija preko razglasa , monotoni glas, s neizdrživo jakim volume+++++++-om viče: ” Peeeerje, kupujem peeeeerje! ….Peeeeerje, prodajem peeeeeerje!

Čini mi se da ću eksplodirati! Od svega mi se baca pegla.

Uključujem plejer i slušam Conchu Buica. Učim da izgovaram španski kao ona. Večeras se opraštam od prijateljice i njenih. Odlaze nazad….daleko. Oprostićemo se večeras , jer će biti mrak i ja ću spavati kad oni rano krenu na put. Bolje… da izbegnemo suze… meni je već sada tužno.

Konačno hvatam moju džadu. Sunce se posle tri dana kiše, probija kroz oblake i greje mi ruku na prozoru. Sve sam vam rekla , kako mi je….

Prekinutoj i nesrećnoj mladosti - Exit 2008, Novi Sad

Da napišem ovaj post , povod je bilo nešto što sam čula juče na televiziji. Posle ručka, u hladovini sobe, M. i ja svako u svojoj fotelji, pokušavali smo da svako za sebe uživamo, odmarajući se. Oh, sweet laziness…na 36 stepeni ! Ja sam listala neke novine, a on je uključio TV. Bile su neke vesti, koje ja btw, odavno ne slušam. On je gunđao….mrf…, pa sam i ja obratila pažnju na reči nekog lika koji je razgovarao sa spikerom. Govorili su o ceni benzina, i o rezervama istog u našoj zemlji. Kaže spiker: “Amerika , ima rezervi za 6 meseci, Nemačka za 2, bla,bla,…Koliko meseci imamo mi fore?(moja interpretacija)”. Ono što sam čula nisam mogla da poverujem, da je moguće. Kaže, taj lik…”Za 16 dana!” Zaprepaštenje od strane spikera…. “16 daaaana?” Lik odgovara….”Pa, nemojte tako, to je ipak više od 7 dana, kad je prošla vl….. bla, bla, bla.” Prosto me bilo sramota, da slušam dalje!

To je isto kao da vam onaj što čita prognozu kaže “Kiša će padati sve dok ne stane!”

Sličnom retorikom uvek se bavi neko ko hoće da opere ruke od nečega , nečega nečasnog što je uradio ili nije uradio, neko ko želi da prebaci krivicu sa sebe na drugoga, političari svojim posebnim , profesionalnim jezikom koji samo oni razumeju….”Moramo uskladiti regulativu, i stalno reformisati našu državu, kako bismo bili pravna, moderna , evropska …bla, bla, truć.”

Dok sam bila mlađa, taj njihov jezik me je fascinirao, nisam ga ni razumela dobro svaki put. Danas ga više i ne slušam, sve su učinili da više niko ni ne haje za njihove reči, mi građani smo tu uglavnom da plaćamo njihove debele tranzicijske račune.

Ali uvek ima naivnih, koji će im poverovati, na to igraju.

Sećam se jedne moje strine, pokoj joj duši. Uvek je volela da izigrava , vrednicu, čistunicu, i da večito deluje “zaposleno”, premda u suštini….nit’ je znala umesiti, nit’ skuvati, nit’ uraditi bilo šta k’o svet…pritom je svima punila uši, a pogotovo mom stricu, rečima samohvale i pregora. I svi su joj verovali, pogotovo on… “Ne može to Seka , umorna je , ona toliko radi….nikad nema vremena za….”

Kad se osvrnete oko sebe, vidite koliko se paralela može povući između tih malih svakodnevnih stvari i onoga kako svet u suštini funkcioniše.

Prema tome , ako na televiziji čujete neku prognozu tipa “Pretežno sunčano sa mogućim pljuskovima….. Vlada je na svojoj sednici od četvrtka , usvojila nove smernice u daljem radu…..” , znajte da su se dobro obezbedili od toga da ih nazovete lažovima, jer se govori u granicama - mož’ da bude , ne mora da znači, i za tu veštinu govora su extra talenti.

Kad pogledate današnje novine, magazine, televiziju…stvarno imate osećaj kao da život iza i posle 25 godine ne vredi ništa i nema smisla. Kao da nad svima nama iza 25-te treba izvršiti lapot! Kvarimo šemu, valjda….

Ja sam odavno prošla te godine, ali mi je život veoma zanimljiv i bogat. Još uvek idem na koncerte, slušam glasno muziku, idem na žurke, igram na žurkama. Fizički se još osećam jakom i lepom i volim svaku svoju boru. Jedino moram kilograme da držim pod kontrolom, jer sam esteta u svojoj prirodi, a dobro je i zbog zdravlja. Moj život po ničemu nije stao, jer ja to ne dam, i neću da ” zarđam”. Na sve to iskustvo i samosvest, ono što godine nose sobom, dođe mi k’o Nobel…. Me likeeee! …Što bih se ja odricala stvari koje mi prijaju u životu? Što bih ja robovala nekim navikama, “očekivanjima”, koje izazivaju frustracije u mom životu? Mnogo mladih ljudi pokupi deo tog nasleđa podsvesno baš u svojim porodicama, gde imaju uzore ponašanja.

Kad se šunjam po blogovima raznih fela u dokolici, pročitam i razne nebuloze od strane pristalica “terora mladosti… a.k.a. lep izgled, kratka pamet”. Pitanje tipa: “Šta su se bre popalili ovi matorci…svi hoće na internet ?” Jebote, ne mogu da verujem!!!

Mi smo se , mislim matorci, ispopaljivali mnogim stvarima u životu, OK, pa sad ‘ajd da kažemo i internetom. A , jel’, ako, da se i vi malo popalite čitanjem knjiga, gledanjem dobrih filmova, učenjem jezika osim engleskog , koji ste btw svi naučili preko filmova bez znanja gramatike i pisanja(čast izuzecima). To vam doduše i ne treba za ono što radite. Uostalom i u školi vas uče da budete površni i nasavesni. Naučite ponešto novo svaki dan! Imate mnogo toga u ponudi, napravite prave izbore i nezadovoljstvo, cinizam i frustracije će nestati. Malo se treba i radovati životu. Znam mnogo staraca od 25-30 godina….. ME NOT LIKE !

Kod mene ovih dana ima puno lepih novosti ! Ćerka mog brata, čijoj udaji je bio posvećen jedan moj post, u nedelju rano ujutro, rodila je Uroša.

Svi smo ovih dana bili izbezumljeni od sreće, uzbuđenja, brige…ali sve je prošlo u najboljem redu. Majušno biće od 3,860 kg, promenilo je život u momentu čitavoj porodici! Prvo svojim dolaskom - uvećao nas je po broju, sve nas po milioniti put ujedinio i naterao da dišemo jednim plućima, s jednim srcem u grudima, s jednom suzom u kraju oka, koja se pojavi na kratko, i pobegne pred naletom radosti života.

Visili smo pred porodilištem ovih dana, i teško se rastajali od njih. Danas su došli kući, i odmaraju se. Sutra idem kod Uroša, da ga gledam dok me ne oteraju, kod momka , koji mi je u nedelju ukrao srce.

Neki dan sam bila na jednom novosadskom fensi mestu, tj. kafiću. Neću ga imenovati zbog reklame i mogućnosti da budem pogrešno shvaćena . U jednom mom skorijem postu pisala sam o tome kakve ja kafane volim i u kojima sedim sa svojim društvom. Dakle ovo je bilo slučajno svraćanje, zbog većine onih koji su se sreli.

Mesto je dakle , po klijenteli totalno zerskopo, elitnog tipa, ma šta to značilo. Devojke su prelepe i divno obučene. Mladići isto. Svi se poznaju kao i svugde na mestima tog tipa(mislim kafići), pa smo se u momentu obreli u društvu širih razmera.

Slušala sam razgovor između dve devojke. One nikako nisu mogle da se usaglase oko toga kad će se sutra naći. Kako je jedna predlagala termine ova druga je odgovarala: “Ne mogu, imam zakazano kod kozmetičara ,” …..pa kod, pedikira….pa manikir….pa masaža…i na kraju frizer. Pitala sam se  da li ova još nešto radi u životu sem ovih zakazanih obaveza, da… upravo tako je to zvučalo kao prava obaveza pod moranje, neodložno….

Okrenula sam se prema novom sagovorniku i nisam čula do kraja da li su uspele da se dogovore.

Razmišljala sam o sebi, kako na nekim od tih mesta ja nikada nisam bila u životu. Na pr. kod kozmetičara! Možda je to sreća da mogu sama da održavam čistoću svog lica, pomoću sapuna, losiona i krema, i hvala bogu da je tako, jer s obzirom na moj hronični nedostatak vremena, mora da bih ja išla ulicom totalno švandrava.

Setila sam se i s koliko nelagodnosti idem na neka od specifičnih mesta te vrste “prvi put”. Dakle , što se toga tiče , ja sam osoba, koja godinama ide kod istog frizera-na svaka dva do tri meseca, doktora, zubara itd. Osoba kod koje idem tim poslom mora da mi bude bliska i poznata. Jednom sam čekala mesec i po dana mog frizera da se vrati iz inostranstva, i nisam se odvajala od šnale za kosu ni u krevetu, sve zbog toga da ne idem kod nekog drugog. Na masažu nisam išla u životu , jer ne mogu da zamislim da me gnječe neke nepoznate ruke, bilo muške , bilo ženske . A sada sam u godinama kad bi mi baš prijale masaže! Znači , moram da menjam navike omatorele konzervativke i da se redovno “održavam”, ako hoću na nešto da ličim i budem in.

Samo…. ne znam kada ću i da li ću stizati onda da čitam toliko vremena koliko sam navikla? Jer ja , mog vremena za čitanje i pisanje, i još po nešto, baš kao i ova lepotica , njenog dnevnog rasporeda po salonima lepote, teško da ću se odreći.

Još nešto sam čula od zerkipo! Zamislite, sve vreme su pričale o filmu “Seks i grad”! Čitajući malo po štampi , kapirala sam po nešto iz njihovog razgovora o likovima iz te kultne serije, jer ja nisam pratila sadržaje tog tipa. Iznenadilo me je sa koliko obožavanja pričaju o tim likovima iz serije, njihovoj odeći, načinu života, pa ih skoro imitiraju, onako unesene u kritiku i doživljaje. Da nisam pogledala kroz prozor pomislila bih da sam negde na Menhetnu. Totalno su se poistovetile sa Samantom i drugima, onako tipično konzumerski u svakom smislu.

Došlo mi je da viknem: “Alo, ovo je Novi Sad, …Vojvodina, Srbija….ti likovi su izmišljeni, zar ne znate to? Smanjite dogiku. ”

Izašla sam, jer me je u Dunavskoj , u našoj kafani čekao M. Moj živahan korak, odzvanjao je po novosadskim pasažima, i vodio me na sigurno. I sigurno je da ću za koji momenat naučiti nešto novo i pametno. Zavisi od teme koju ćemo zapodenuti.

Bez namere da nekog uvredim, ili nedajbože popujem, mojim blogerima sam morala preneti ovaj mali gossip….pa ovo je moja kuća, moje merdevine!

Sedim u mojoj zamračenoj sobi . Napolju 36 stepeni. Slušam muziku i mislim da treba nešto da napišem na blogu. Ali izgleda da imam akutnu blokadu pisanja. Šta da radim? Šta da kažem? Stvarno danas nemam šta vredno da kažem. Dobro i to je nešto. Priznati to.

Pala mi je na pamet genijalna ideja! Ali mislim da bi vama bilo isuviše dosadno i glupo. To su neke porodične stvari, i smešne su samo nama bliskim učesnicima u tim događajima.

Moja muzika je dobra, uvek slušam dobru muziku…Ali , mislim da ne bi svima bilo zanimljivo da čitaju o tome, bar ne ono što trenutno slušam, i sam background oko toga.

Čitam moje omiljene blogove, i to je zanimljivo. Ali ja moram napisati nešto o sebi….Stvarno ponekad pomislim da su mi svačije ideje zanimljivije od mojih.

Izgleda da sam danas u ljutoj minus fazi. M.nešto radi u garaži i bašti. Čujem da stalno nešto buši sa njegovom novom spravom , koju je neki dan kupio u Metrou. Složio je sav svoj alat u jednom uglu garaže i kao napravio malu radionicu. Stalno me zove da se hvali, kadgod ubuši novu policu na zid. Meni ide na živce, jer mislim da će me provaliti, kako foliram ….jer me to trenutno uopšte ne zanima.

Moj otac se javio telefonom, uobičajeno , i kaže da neće doći danas kako smo se dogovorili. ” Jako je toplo… da znaš samo, daću ja mom unuku ono što mu sleduje”. ”Naravno”, kažem ja, ‘’sedi ispod klime i uživaj”! On od svake svoje penzije unucima čini poklone, i retko ga nešto može odvratiti od toga.

Moj sin se javio telefonom, isto uobičajeno. On radi , i to puno. Nekad mi je žao što je tako, jer mislim da nema potrebe za takvim tempom. Ali, on je sada u najboljim godinama za to. I mi smo jako puno radili u njegovim godinama. Ponekad pomislim i pitam se , šta sam to uradila tako dobro , da me je bog nagradio sa tako dobrim i vrednim detetom.

Stalno mislim kako da ga poštedim toga da se i u mojim godinama pita , šta još da uradi sa svojim životom. Ne znam, zbilja ne znam!! Odgovor je da on čini , šta čini, a da sam ja uradila šta sam mogla. Kod mene je nevolja što ja uvek mislim da sam mogla i mogu više!!! To nezadovoljstvo…gde mi je samopouzdanje, poverenje u sebe, onda? Ko mi je to uzeo? Jesam li to ja uradila, slowly? Ako da, zašto ? Milion pitanja…

Moj sin treba da ima svoje snove , i da radi tako kako radi. Ja samo treba da se trudim kao i uvek, da mu više pomognem oko tih njegovih snova.

Bože, zašto se danas osećam tako nezadovoljnom? Zato što uživam u svim izazovima, volim da pobeđujem i dobijam. Zato što mislim da uvek može sve bolje. Zar ne želimo to svi mi? Ili , većina… Znam da nisam usamljena u tome, zato i delim ove misli sa vama.

I dalje sedim u polumraku sobe. Slušam muziku. Mislim. Uvek mislim. O svemu. I kucam reči u ovom postu.

Neko veče smo M. i ja odlučili da se odšetamo peške do naše omiljene kafanice u Dunavskoj ulici u kojoj godinama sedimo, i za koju vam ne trebaju posebni dogovori sa prijateljima , da biste se tamo sreli sa njima. Peške ima dobrih 4,5 km od naše kuće, na zelenom obodu grada, do vrelog asfalta u centru . Hladno pivo kad smo stigli u našu kafanicu, bilo je prava dobrodošlica, baš kao i predpostavljeni skup naših drugara, koji je već zauzeo startne pozicije.

Prvo smo se ispozdravljali sa prijateljem koji dolazi iz Nemačke i svake godine provede čitavo leto u Srbiji. On je istoričar umetnosti, uskoro izlazi njegova treća knjiga, i naravno mora se nazdraviti u to ime.
Za našim stolom postalo je u trenutku veoma zanimljivo, veselo i razdragano, sa visprenim upadicama svih učesnika, od kojih niko , da se razumemo nije mačji kašalj, ni što se tiče pameti , ni kafanskog staža. U društvu sa poslednjim kapima esencije novosadske boemije, koja je na moju veliku žalost strana današnjoj mladosti ( danas se pribegava instant hemijskim sredstvima do getting high, bez lepršavog humora i dosetki koje trasiraju manje više taj put), ja kao jedino žensko u društvu bila sam mažena i pažena, do jednog izvesnog momenta, i bila pravi libling. Posle kako vreme odmiče, u kafani, za stolom, svi postajemo ravnopravni, i mene više ne “brani “, čak ni M! Svako dolazi na “tapet” , i pravilo br.1, je primaj , ali i vraćaj udarce! Radi se naravno o šalama, događajima koji su već ušli u novosadske anegdote.
Mi se svi odlično poznajemo i razumemo, jer se družimo mnoooogo godina, po sistemu-ko danas misli, a ko govori !!?? Kad je opustela Dunavska, u neko doba…..noć topla, mi još žedni….završili smo kod prijatelja u bašti njegove kuće, uz gitaru i pesmu. Hit noći je bila Tjomnaja noč…koja je meni nekoliko puta naterala suze na oči, što zbog sveopšte emocije radosti druženja, što zbog asocijacija na surovu realnost, iz srpske verzije teksta ove briljantne ruske pesme.

Novi blog MAKARONE ŠMEK !

Verovatno su mnogi od vas poodavno zaključili, što iz mojih postova, što iz komentara, da volim da kuvam, jer volim dobro da jedem. Prosto sam opsednuta kuvarima online, a i ovih štampanih imam na desetine. Sada jedno otvoreno priznanje - pokrenula sam blog na wordpressu - Makarone šmek, naravno o hrani i piću.

Na ovaj način ga besramno promovišem i reklamiram!

Stvarno nisam mogla da se suzdržim. Na tom blogu neću pisati o klasičnim jelima i pićima kao sarma, musaka, pasulj na sto načina , špricer, šumadijski čaj…. koji krase naše podneblje, jer većina to zna da sprema, a ima i od koga da nauči. Uz neznatne razlike ti biseri naše kuhinje u svakoj našoj kući su veoma slični i dobri.

Htela sam da pišem o jednostavnoj hrani, koja se veoma lako i brzo može pripremiti. I o zdravoj hrani, hrani bez mesa, hrani koja se ne kuva 3-4 sata kao nekada. Ko još ima vremena za takvo isceđivanje duše iz hrane?

U potrazi za imenom bloga nisam bila naročito inventivna! Na poznato Makarone dodala sam samo reč šmek, jer ću se truditi da moj kulinarski odbir stvarno ima nesvakidašnji i dobar šmek. Imaće šmek na mediteransko, dobro, ponekad skupo, ponekad otmeno i dekadentno, u svakom slučaju odmaknuto od svakodnevnih menija.

Naći ćete uvek neki recept ili sitnicu(koja znači pogotovo mlađima), koji će ponekad neki sto učiniti posebnim i nesvakidašnjim. Dođite na MAKARONE ŠMEK! Ostalo je u vašim rukama.

Sanjati san je poželjno! Kad odsanjaš udahni punim plućima realnost oko sebe. Boli, ha ?

Prava suština sanjanih i odsanjanih snova, nalazi se mnogo višlje od onoga o čemu se ustvari sanjalo. Ona je večito nadahnuće, zato što se graniči obično sa nemogućim. Ako se misli na nešto drugo, što ima dobre šanse da se ostvari u budućnosti, tj.sve se podredi ostvarenju toga , onda to i nije san, nego plan.

To sa snovima je frka. To je nešto što te stalno izaziva. To je nešto što jako želiš i pomaže ti stalno da budeš ti. A stalno ti je izvan dohvata ruke.

U životu sam srela mnogo ljudi koji su imali snove , ali su odustali od njih, sticajem raznih okolnosti. I ja sam. Odustaneš od snova zbog prilika u porodici, ljudi u njoj …. jednostavno žrtvuješ svoje snove. I to žrtvovanje ide tako u krug, oduvek, i neprestano traje. Oni koji još ništa nisu žrtvovali u životu, ne razumeju one što jesu, i po pravilu se uvek čude i razočarano se pitaju , kako je neko tako “velik” i talentovan, odustao od snova i podlegao nečem tako običnom i trivijalnom.

To je ono kad, kako kažu ljudi, idealista postane realista, ne možeš ništa drugo do da pomisliš kako je nisko pao.

Ali , ruku na srce, razmislite i upitajte se . Da li je stvarno tako?

Mislim da se onima što su se žrtvovali zbog drugih, otvara ulaz na jedan “viši nivo”. Novi nivo, koji ja ne umem i ne mogu da opišem u ovom postu, ali ga osećam.

Iako boli to osećanje napuštenih, neostvarenih snova….nisi totalni luzer u celoj priči.

Ono te dovodi na nivo saznanja da si postao plemenitija osoba, no što si bio, ili mogao biti. Stavio si druge , tebi drage osobe, ispred sebe… pa čak i ispred svojih snova. A još si plemenitiji, što si sada svestan svoje plemenitosti. Zato, ako ste u toj ravni percepcije stvarnosti , nasuprot onome - šta bi bilo, da je bilo… pomoći će vam da ne žalite. I da spokojni zaključite - VREDELO JE !

Nisam mogla da se obuzdam , a da vam ne pustim ovaj video nekog australijskog kantri pevača na koji sam naišla nedavno na mom omiljenom “boingboing”-u . Suze su mi pošle na oči od smeha, dok sam slušala ovu pesmu. Setila sam se mog sina kad je bio tinejdžer, i njegovih “opširnih” razgovora sa nama roditeljima.Klešta su bila igračka… za obdanište…. preslaba alatka , da mu izvučeš reči iz usta. A tek smejanje, kao lud na brašno, nečemu što nama uopšte nije bilo smešno! Simpatične godine! Da poludiš! Moja dobra prijateljica i njena ćerka upravo prolaze kroz tu fazu u razvoju.

Svaki dan mi dođe sa novim hitom, ili bar telefonira da ispriča bisere, koje mlada gospođica izvali , bisere tipa- “Kako je bilo u školi?”, pita roditelj…”Dobro”, odgovara posisaosamsvupametovogsvetaaliminevaljanosočinogerukeušiinaštajauopšteličim, tegleći se. “Šta je to bilo tako dobro”, trudi se roditelj, dalje. “Ne znam , zaboravio sam”, odgovara , zeleni junoša.

Sva sreća da smo preživeli svi ovu fazu “neokrnjeni”, i da je relativno kratko trajala. Sada se smejem, ali želim da utešim roditelje u toj fazi razvoja dece. Samo pričajte makar vi, iako vam se čini da je uzaludno, jer je junior ili juniorka u svojim oblacima…Kuc, kuc …Earth to your majesty!… i lagano ih “prizemljite”, ma kako izgledalo sizifovski i naporno.

Obratite pažnju molim vas na slang i sveopšte ” bogatstvo ” rečnika u ovoj pesmi. Zar vam se ne čini da oni nas u toj fazi jednostavno zaj..bip…vaju ?

Na snimku mi se najviše sviđa dečakovo namigivanje na kraju, kao njegovo jedino pravo osećanje, a potvrda je moje predzadnje rečenice. , slažete li se?